Vaskrsnuće Crnog bombardera

Znate vi kako nastaju crne rupe,
znate vi kako je '92 Crni leteo
nisko iznad grada,
grada bez ideja.
Danas posle 25 godina
ovaj grad i dalje nema ideje,
ovi ljudi hodaju kao hipnotisana gomila,
i svi se prave da je sve uredu.
Maštao sam godinama,
kakve su te crne rupe,
kako se to leti nisko iznad grada,
bilo kakvog grada,
ne samo ovog.

Verujte,
u mojoj mašti je to izgledalo
mnogo bolje,
mnogo lakše.
Ja nisam Crni,
da mogu tako dobro da bežim šerifu,
dok letim iznad grada.
Ali danas i nema šerifa,
jure me neki drugi demoni,
pa se često krijem iza oblaka,
isključivo noću,
pišem, pričam, psujem,
pijem, preterano serem,
preterano volim ovaj grad
na visokim frekvencijama,
opasnim frekvencijama,
opasnim idejama,
opasnim po živote mnogih.
Šta sa tim životima?
Ne znam.
Šta sa mojim?
ne znam, ali saznajem, trudim se,
obično se krijem dole
kod Markove crkve,
ili pored Dunava,
volim taj Dorćol iako nije moj.

Danas 25 godina
nakon poslednjeg leta
Crnog bombardera,
i nakon 2, 3 ma 5 godina
neprestanog trčanja po nebu
iznad Beograda,
po crnim rupama koje sam sam pravio,
na svoj način,
na svojim klupama,
na krilima svojih devojaka
i svih andjela čije sam kose mrsio
i čije kose nisam mrsio, a želeo sam,
nakon knjiga koje sam čitao,
pića koje sam ispijao,
tragao po kafanama,
klupama,
parkovima,
napuštenim gradilištima,
ja nisam našao Crnog Bombardera!
Pomislio sam,
naći ćeš ga u ogledalu some, možda,
nisam se trudio,
bilo je uzaludno.

To su opasne ideje,
opasne frekvencije,
to je vaskrsnuće crnog bombardera!