park

Park

Ja sam lik
Koji veruje da je pesnik,
Ponekad posumnja,...
Ali drži se toga.
Dok gubim ratove
U senkama koje noću
Šaraju moj zid,
Naizgled mirno spavam,
Napadnut opterećujućim snovima.

Zato mi soba često
Bazdi na alkohol,
I na moje svakodnevno bauljanje,
O svojim snovima,
Klupama i parkovima,
ulicama grada
Kojeg neizmerno volim.
Ja sam lik
Koji uspešno menja svoj svet,
Darivajućimo boje i priče,
Kakve nije video ni čuo,
Ponislim dobro je,
Sjebao bih Dantea i njegov pakao.

I tako s vremena na vrene,
Napišem neku ljubavnu stvar,
Kad mi naiđe,
A ako krene da nailazi sve češće

Onda ih preskačem,
Papire slonim,
Bacim,
Iskljucim telefon i misli pošaljem ka zvezdama,
Pa majku mu kada sam već pijan
I kada mi se sve ne vrti,
Što da misli ne budu negde gore,
Na mesecu trecimo,
Kod Toma Vejtsa.
Opet ću kenjati o parku,
Možda ne baš danas,
Iako sam izašao,
Pred kraj dana da posedim u mom parku,
Po ovakvom vremenu,
Da ispijem barem jedno piće,
Oteram dan kući
I ugasim svetlo.

Tako kad se okrenem,
bacim pogled na te klupe,
Kontam da će moja duša cirkati tu,
Dugo dugo,
Dugo nakon što mi kosti smeste pod zemlju.