(ne)moć

Ja imam moć
Da menjam stvari.
Iz toplog u hladno,
Iz lepog u ružno.
Umem da pređem
Iz snova u košmare,
Iz jedne trake u drugu,
I tako se svom silinom
Zabijem u šleper,
Kojeg vozi pospani šofer,
Iz nekih dalekih zemalja,
Koje nikad neću videti,
Jer me skidaju
Sa šoferke njegovog kamiona.
Ja umem put i maštu
Da pretvorim u smrt i kafanu.
I lepa reč,
Iz moji usta katkad zvuči ružno.
Slatkorečivost loše iskorišćena
I ovi osmesi,
Koji su sve,
Samo to nisu.
Ja umem vodu da pretvaram u vino
I pivo, i vinjak,
I sve to kada smutim,
Ja pretvorim u povraćanje
I glavobolje
I nove runde loje gubim
I rastavljam se sa životima,
Baš kao što se rastajem
Sa pričama koje su bile skoro završene
I koje su ipak ostale nedovršene.
Ja umem knedlu da progutam
I lažem kako ne bih plakao
Iako je teško.
A plakao bih
I plašio se na sav glas.
Bez bojazni šta će mi reći
Gćas u glavi
I lik iz ogledala.
Ja imam moć da se bojim budućnosti,
Ali da se iz nje izvučem
Sa podnošljivim gubicima.
Ja imam moć
Da odnosim Pirove pobede!
I da budem važan zbog toga!
Jer to je samo meni bitno!
A ni sam nekad ne znam što!
U redu pobedio sam,
Prele!
Ja imam moć,
I nemoć.
I retko kad ih razlikujem.