zidovi

Ne volim da mešam pića
Iako sam to noćas radio.
Pitaš me, šta će ti to?
Što se glupiraš?
Ne umem da ti dam odgovor,
Da sam bio svestan, bio sam.
Ali, mamu mu jebem,
Dopalo mi se to da opet srljam.
Znam, znam, zvuči glupo.
Ali mešajući roze
I pivo
Ja sam uživao!
Noćas mi je ova kombinacija
Bila idealna!
Vrlo dobro znam posledice,
Ali ovo mi se dopalo.
Iako su mi rekli,
-Ajde sinak, olabavi,
Ne glupiraj se, povratićeš,
Slupaćeš glavu o kaldrmu!
-Ali matori, kaldrme ovde nema!
-Znaš ti dobro, na šta ja mislim!
I tako.
To ti je ono
Glavom kroz zid.
Zaletiš se poput ovna u žičanu ogradu,
Vidiš ne ide,
Ali probaš opet.
Jer što da ne!
Uistinu srljam glavom kroz sve
I svašta i svugda
I jebe mi se.
Verovatno ću biti poput
Izlupanog automobila
Izvučenog iz kanjona,
Ali jebe mi se!
Isti taj zid vukao me je k njoj
I na javi, i u snu
I u pesmama i u piću
I u zvezdama
U kaldrmisanim ulicama belog grada
Kojeg sam slabije posećivao
Jer ne volimo se kad ima milion ljudi
Volimo se kad je jesen
Kada su na ulici samo oni koji moraju
Koji žure
Koji šetaju pse
Koji čiste ulice
Oni koji moraju
E tad beli grad je onaj svoj
Ili barem podseća
Ali za razliku od mene,
U dobrom je stanju,
Ja sam retko kad svoj,
Uglavnom sam njen,
Ponekad sam i pesnik,
Ali to je već neka druga priča,
Ispričana 1000 puta
Ispijena 2000 puta.
Zamrznuta na raskrsnici svetova
Samo jednom
Na jednu večnost, možda dve,
Čekajući rasplet,
Koji, sumnjam da će doći.
Čekamo jesen,
Oktobar, njen mesec, koji ne volim više
Novembar, koji ne volim takođe,
Ali držimo se Beograd i ja.
Idem kroz nove zidove
od nekih se čak i odbijem,
više stotina puta,
ali sve je to rok službe,
zidu, i meni.
Ove ulice i ja imamo drugačije snove
I drugačije grehove,
što bi rekao Mika