izbrisana pesma

Napisao sam pesmu
O tamnim ulicama i parkovima
O jeseni koja je zavila Beograd,
Pisao sam o tome
Kako ništa ne bih umeo da joj kažem
Da me negde sretne,
Pisao sam o tome
Kako samo u pesmi umem
Da joj se obratim,
Da joj kažem to nešto,
Što se samo u pesmi može videti,
To nešto,
Što ni sam ne znam kako nazvati,
Ne znam ga ni ispričati,
Ni naslikati,
Jer nisam slikar.
Nisam dobar u tome,
I to što ume da me izjeda,
O tome ne umem da pričam
Ne tako dobro,
Čak ni pijan,
Možda bolje to stoji u pesmi,
Možda čak ni tu.
Pisao sam o Jeseni,
Koja nas je posetila,
I prija,
Izgleda samo meni
I beogradu,
Jer opet vodimo bitke,
Svako svoje,
Rame uz rame.
Da li sa vetrenjačama?
Ne znam.
Ili sa demonima?
Ili sa odrazom u ogledalu?
Dovukao sam se jedva do parka,
Pao u zagrljaj klupe
I svetiljke koja prkosno proizvodi tamu
Bežeći, sa mnom, od svetlosti.
Smogao snage da napišem pesmu,
I kažem sve i svašta u njoj,
Ali sam je izgubio,
Obrisao.
Sasvim slučajno.
Osećam se kao govno.
Kakav si ti to pisac
Kada izgubiš pesmu,
Koja je bila manje govno
Od ostalih koje su ti padale
Na pamet.
Osećam se kao govno
Onako bezveze
Jer dani su loši
Noći bivaju još gore,
I onda onako
Ne znam gde bih.
Od sebe?
Od vas?
Iz sobe?
Iz grada?
Dobro je samo što
Nisam često spavao,
Naročito noću,
Jer bi mi sigurno došla u san
I bila tu zaista,
Jutra bi mirisala na tebe
Na samoubistvo
I jeftin roze, onaj od 200 dinara