februarska bitka

Ove februarske noći su me podsećale na proleće.

Miris poleća je šetao kroz redove ovih zgrada.

Oko ovih praznih ljudi koji su spavali u svojim domovima,

sanjajući najlepše i najstrašnije snove.

Miris proleća je ovih februarskih noći pravio meni društvo.

Nije mi išlo sa snovima. Ponovo se ne slažemo.

Nikako nisam siguran da li sam jedina duša koja čeka da prvi zraci rasteraju tamu. 

Ili samo sanjam kako sam budan.

Ponekad mi se čini da krevet i ja lebdimo.

Često ne osećam ruke i noge, i u dubini mojih misli čujem svoj smeh. Promukli smeh. Promukao sam. Ne znam kako, nisam previše pričao u poslednje vreme. 

I onda ne znam da li sam se smejao u snovima, ili je to bilo stvarno.

Februar je. A ja sam to zaboravio. Nisam ni primetio.

Brojevi i datumi mi nikako nisu išli ovih dana.

Vreme je igralo protiv mene. I ja tu ništa nisam mogao da uradim.

Ali možda to i treba biti tako. Odsečen sam od bitke sa vremenom. Osećam se kao da postojim u ogledalu. Sve oko mene teče, a ja ništa ne nam o tome. Dobro je. čak možeš i da se odmoriš i opustiš na kratko.

Februar je mesec u kome sam ja obično bio slab. Mesec u kome sam gubio bitke. Nisam voleo februar. Bežao je od zime, a nije žurio ka proleću. Februar ne voli da se suočava sa problemima. Februar izbegava sastanke oči u oči. Nemojte biti kao februar.

Mrzim takve ljude. Takve februarske ljude.

U februaru prošle godine sam jednu bitku izgubio, i ta bitka je bila samo jedna u nizu. 

Tog poslednjeg dana februara, predao sam oružje i izašao na bojno bolje golih ruku. 

Naizgled izgubljena bitka i izgubljen deo duše, deo života, ispostavio se kao dobijeni rat za mene. Poraženih nema. Pogađaj bejbi, ratovao sam protiv samoga sebe. I pobedio sam. 

Retkost, jebena retkost. 

I ovo pisanje se nastavilo iste te februarske noći, koja miriše na proleće.

Nedostaje to proleće.

Samo da ode februar.