Karmin, bluz i Senke

Dan prosečan, kao i svaki drugi.
Jesenje vreme, bez kiše.
U vazduhu se oseća opor miris,
Opor miris poraza,
Poraza, lošeg vina, jeftinog parfema,
i ostataka njenog karmina na mojoj košulji.
Šetao sam ulicama Beograda
i tražio nešto čime bih ga utišao,
 čime bih utišao svoj um.
Nikada ne spava, te proklete misli.
Bilo mi je zaista hladno,
Nisam ni stigao da se obučem,
Pored mantila, telo mi je prekrivala košulja.
Košulja umrljana njenim karminom.
Njenim crvenim karminom.
Ušao sam u jedan mirniji bar,
tiho u pozadini čuo se džez,
neke duge solaže.
Prokleto dobro se uklapao u ovo sivilo,
u ovu tišinu i ovu zbrku u mojoj glavi.
Naručio sam kafu,
tako mi je trebala dobra topla kafa.
Već uveliko je pao mark,
prekirvao je ulice i njihove tajne,
Stvorio se mali veo tajni
i svi smo mogli da se barem malo sakrijemo.
Meni to nije uspevalo,
Odavao me je njen crveni karmin
uklesan na mojoj košulji.
Izašao sam na ulicu, pripalio cigaretu,
i posmatrao kako se senke igraju
Plesale su po pločniku, tiho
Ja sam tiho i bezidejno koračao,
u ritmu tih senki, te ulice.
Ritmu jedne oktobarkse noči
opirale su se moje misli,
I nekako, neku vezu među nama
među ulicom, senkama i mislima
Činio je neki bluz.
Koji sam ja jedini mogao čuti.
Vraćao sam se njoj.