Treći. Dno..

Prolazi treći dan Decembra.

Treći dan sam trezan.

Nije da mi se nije pilo.

Jednostavno nisam hteo da se opijam.

Bio sam čist. Skroz čist.

Danas sam popio nešto. Malo. Nedovoljno.

Imao sam potrebu, ali nekako sam je suzbijao.

Trebalo mi je piće, i poljubac, i ona, i jedno moje svitanje.

I barem jedna noć bez depresije.

E kada sve to nisam mogao da imam, nisam ni hteo da pijem.

Imao sam i novac i sve. Ali hteo sam da budem trezan.

Hteo sam jednom, da se trezan, suočim sa svime.

Sa demonima. Sa sobom.

I izgubio sam. Okej. Jebiga.

Ali bilo je vredno.

Uništili su me. Uništio sam se.

Jebiga. Morao sam. Jednom.

Tvrdoglavo bežao i ćutao. Nisam slušao druge.

Nisam slušao savete.

Možda bih trebao da počnem.

Ne volim to.

Ali kako da počnem, prijatelju moj, kako?

Kad ni sebi ne verujem.

Kako drugima da verujem i da ih pustim da vide i osete moj svet i moje ludilo.

Nisam spreman. Ne znam.

Izgleda da se bojim. 

Strah je moje najjače oružje. 

Iz njega vučem sve.

Sebe ka dnu. Dnu ovog dna.