Nisam želeo sve.

Ja nisam hteo mnogo.
Nisam hteo kule, i gradove od zlata.
Ja sam hteo da je ljubim.
Našao sam svoj svet u njenim očima.
Želim da je ljubim na ulicama mog grada.
Dok oko nas puca tlo, sve se strese i sve gori od strasti.
Dok se mostovi ruše.
Sa njom hoću da osvojim svet.
Svet koji sam našao u njoj, njenom pogledu.
Njenom hodu, koracima.
Video sam svet po načinu koji uvrće kosu kad je nervozna.
Video sam svoj svet u njoj, prijatelju.
I da svako njeno nesavršenstvo i mana, savršeno su joj pristajali.
I sva drskost, i smeh. I promena raspoloženja.
Čak i hladnoća koju mi je upitila milion puta.
I prekor u glasu i poglednu, posle svake moje gluposti.
Pijanstva, psovke, cigarete, depresijvih momenata.
Osvojila me je deo po deo. A da toga nisam bio svestan.
I ne prijatelju, ne treba mi neka zamišljena daleka zemlja.
Ne treba mi tuđi svet.
Ne trebaju mi milioni, kule, gradovi od zlata, lažne oči od dijamanata.
Šta sam želeo prijatelju?
Samo taj svet, svet koji sam video u njenim smeđim očima.