Magloviti Ponedeljak.

Hodao sam rano jutros, kroz maglu.
Nisam mogao da spavam.
Izašao sam napolje da dođem sebi.
Izašao sam na svež vazduh.
Nekako mi je nedostajala magla.
Osećao sam se sigurno, osećao sam neku mirnoću, toplotu.
Prijatno je bilo.
Bio sam spokojan nekako.
Prijalo mi je.
Sve je bilo nekako tiho i mirno.
Skriveno.
Magla je skrivala sve.
Zato mi je i nedostajala, kad malo bolje razmislim.
Sve je umela da isključi, da utiša.
Magla nije loša, pomaže.
Skriva sve.
Ljude, lica, tugu , osmehe, bol, osećanja, skriva sve.
Osećam se sigurno, nekako nedodirljivo.
Prija mi to.
Osećam kao da magla kapira sve to. Pa zato i dođe.
Donela je preko potreban mir, i kafu.
Mir, kafa, magla i ja.
Imalo smo fino jutro.
Mogao bih popiti nešto.
Čisto da stavim do znanja ovom Ponedeljku da mora da bude dobar.
Jesi li me čuo, drkadžijo?
Jebeno dobar moraš da budeš.
Dobra je ova magla. Zaboravio sam na nju.
Žao mi je, maglo.
Znam kako je to, kad si deo zaborava.
Hvala ti što si bila tu. Što smo popili dobru kafu zajedno.