još jedan dan u nizu.

Noćas mi je nebo bliže nego ikad.
Šetao sam ulicama svog grada. Kako lepo sija.
U trenutku me je sve to vratilo u detinjstvo.
Popio sam jedno piće. Da, samo jedno.
Nešto malo pojeo i krenuo nazad.
Video sam more ljudi, i opet nisam nisam video nikog.
Pod prelepim svetiljkama crvene, bele, žute, zlatne i još desetine lepih boja.
Sve to lepo izgleda.
Ali ništa od toga me nije nateralo na smeh. Ništa.
Video sam stotine voljenih, zagrljenih, veselih, nasmejanih.
Ja sam koračao sam, prazan, odvratan.
Moje sivil se nije stopilo u tu prazničnu atmosferu.
Shvatio sam je to vraćanje u detinjstvo još više ubijalo ono malo mene.
Svoju dušu možda sam uspeo da sačuvam od drugih, ali ne i od sebe.
Možda i ne umem. Možda trebam ubrzati taj proces umiranje.
Nije mi prijala ta praznična atmosfera. Samo me je podsetila na to koliko više ne umem da je osetim.
I na to koliko sam prokleto sam. Steže me nešto u grudima.
Treba mi piće.
Opet mi se budi želja za smrću.
Opet  se jebite.
Terajte se odavde!