Još ima vatre.

Ja držim svoj svet u svojim rukama.
Kakav je takav je, moj je.
Siv, težak i tmuran.
Ja ga bojim pićem, krvlju i pesmama!!!
Od njega pravim podnošljivije mesto.
Trudim se jebiga.
Koliko toliko.
Tugu ubijam pisanjem, opijanjem, i poezijom.
Katkad ubijam i sebe.
Ne umem drugačije, jer tu je tuga, ta moja verna prijateljica.
A tu je i samoća.
Nikada ne dolaze same.
Uvek su zajedno.
Jesam prijatelju, prihvatio sam to. Sve to.
Želeo sam smrt. Priželjkivao sam je nedeljama.
Možda je još negde u podsvesti želim.
Ali ko će da piše, pije i pati? Ko će da mrzi ceo svet sa uživanjem?
Iz dana u dan.
Sa kim će Mesec da pije?
Moje priče nisu ispričane, još predstoji mojih 5 minuta.
Treba mi piće!
Još postoji neispisanih stranica. Preskočenih odeljaka.
Još neispijenog piva.
Još neizljubljenih žena.
Još bola, patnja, tuge, strasti, ljubavi. Još poezije.
Još mene.
Donesi mi piće!