popodne.

Već je pet popodne. I pao je mrak. Zima.
Sanjao sam da pada sneg. Kako bih voleo to.
Da pada tri dana i tri noći.
Sve da bude belo i hladno.
Kako volim taj period.
Nisam popio popodnevnu kafu.
Ali idem posle da pijem.
Malo bi trebalo da se opustim.
Piće pomaže, naravno.
Piću sam, niko mi ne treba.
Tako je najbolje i najlepše.
Znaš, sediš, piješ, slušaš muziku, možda slušaš tišinu..
Stvoriš taj neki ambijent.
Dobar osećaj, mada nekad te boli.
Ali u suštini, osećaj je dobar.
Rekao sam ti, prijatelju.
To je moj izlaz. Da li preterujem?
Definiši to preterivanje.
I onda ću ti odgovoriti.
Nebo je bilo prelepo dok je sunce zalazilo.
Nebo nad mojim gradom.
I mojim svetom. Volim ovaj grad.
Beli grad, grad palih anđela, zombija, i ljudi poput mene, Stranaca.
Mi smo svi slični, samo nas detalji odvajaju.
I svetovi.
Različite priče i svetovi.
Svako ima svoj svet.
Uživaj, prijatelju.
Bože kako su prelepe ove zvezde.
Skoro kao njene oči.
Gubim se u njima.