Ponedeljak.

Lepo jutro.
Sunčano i hladno.
Prija mi.
Osećam se dobro.
Šetao sam gradom. Lep je ovako osunčan i hladan.
Jutros sam se zaljubio. U autobusu.
I trajalo je par sekundi.
Voleo bih da ne zaboravim blistav osmeh, zelenkaste oči i kikice.
Još jedna nesuđena ljubav.
Šetajući gradom, primetio sam da je okićen.
Još jedan razlog koji je izvukao osmeh.
Bliže se praznici.
Volim ovo vreme.
Ovo sunce jedino bih zamenio jedino snegom.
Sneg je lepa stvar.
Moj grad je lep pod snegom.
Vidiš, zima je korisna.
Možeš je iskoristiti da zatražiš poljubac, zagrljaj ili nečiju ruku, samo da bi se ugrejao.
Vidiš? Zima je zaista dobra stvar.
Sreo sam radnike koji završavaju kićenje jedne od najlepših ulica mog grada.
Jeste, bilo mi je hladno.
Ali nisam tražio ni poljubac, ni zagrljaj, ni ruku.
Nije mi bilo loše ovako.
Popio sam dobru kafu. Mogao bih da popijem dobro piće.
Uvek bih to mogao.
Ali to će morati da sačeka noć.
Noć. Prevrtljiva je.
Nekad samo sedi i ćuti. I zajedno pijemo.
Pa se malo svađamo i ratujemo. Pa opet pijemo i pišemo.
Čudna je noć.
Nikad ne znam na čemu sam s njom.
Nije loše počeo ovaj Ponedeljak.