Ponedeljak i Sunce.

Dobro jutro, prijatelju.
Ponedeljak, početak, Novembar.
Sunce i kafa.
Može li bolje? Može.
Može jedan njen pogled, i jedan zagrljaj.
Ovo su još neke reči, misli i osećanja posvećena njoj.
Zar ne izgleda lepo?
Ne znam, prijatelju, zašto ja ovo i dalje radim.
Muči me sve ovo.
Da li se nadam? Ne, ništa više ne očekujem.
To je dobro. Ali ovo me pokreće. Ljubav.
Makar to bila ona koja je izgorela.
Sada sakupljam ono malo duše što je ostalo iza mene.
Nalazim delić po delić.
U piću, zvezdama, među oblacima, u Suncu, na Mesecu, u vetru, u dimu.
Ima me svuda.
Samo moraš malo bolje da pogledaš i naći ćeš me.
Ako želiš.
Ja ću ti pisati. Ti ćeš možda čitati.
Ne znam, prijatelju, to je na tebi.
Ali nije ni do mene, ni do tebe. To je neka druga priča,
Slična mojoj. A opet jedinstvena.
Nebo je divno. Bez oblaka. Baš mi prija.
I duva vetar, ali je lepo.
Prija mi ovo gledanje u nebo.
Lepo je, skoro kao ona. Njene oči, usne.
Osećam miris kafe.
Želim jedan espreso. I onda bi ovo bilo savršeno jutro.
Opet bez nje, opet sa demonima.
Ali navikao sam da mi nedostaje.