istina koja boli celo jebeno čovečanstvo.

I baš kada pomisliš da je taj neko uvek tu kraj tebe, i kada se navikneš na svoje postojanje samo uz tu osobu.
Kada umisliš da bez nje nema vazduha, života, stvarnosti, nema tebe.
Baš tada ta osoba ne stane. Samo ode.
Odjednom.
I onda gledaš sebe kako umireš, kako ti nestaje vazduha, kako ne vidiš ništa pred sobom. Kada ti se sve čini nestvarnim i nemogućim.
I toliko crnim da se bojiš da otvoriš oči.
Onda ležiš, sam, u tom mraku, ubijajući se od bola, bez dovoljno snage da pobegneš.
Bez dovoljno snage da tražiš pomoć.
Da sam sebi pomogneš.
Da su ti tuga, bol, patnja i samoća iskidale dušu i telo na hiljadu komadića.
Jednom ćeš ustati. I nikada nećeš biti isti.
Deo tebe je umro. Zapamti.
Sada si duh.
Smejaćeš se često. Ali nikad nećeš biti kao pre.
Staložen, jak, vedar.
Uvek će se noću vraćati taj demon da te podseti.
Jebiga.
Počni da piješ. Ja se tako vadim.
Kroz flašu gledam Smrt direktno u oči i smejem joj se.
Znam da je nerviram i da će kad tad doći po mene.
Samo kučka nije svesna, da je ja izazivam.
Još je jebem za svojih pet minuta koje ću da iskoristim.
I kada ih budem koristio trajaće dobrih 55 minuta.
A sada se jebi. Dosta si me slušala. Idem na piće.