Imam veliku želju nešto da ti kažem. Ali ne znam šta. Iz
mene ne izlaze reči. Samo ćutim,ćutim kao zaliven. U sebi gorim,da. U sebi
pričam i pričam,misli mi lete brzinom zvuka. Ja i dalje ćutim. Samo te
posmatram, pričaš, verovatno i galamiš. Ali ja te ne čujem. Nemo te
posmatram,pogubljen u tebi. U svakoj čestici od koje si sačinjena. Disanje mi
je ubrzano. Čujem svoje srce kako tuče,kao da nije u grudima, kao da se sprema
da izleti iz mene. Kao da mi govori da ga pustim napolje. Ti ne prestaješ. I
dalje si ona koja me nervira. I dalje si ona za kojom će se svi okrenuti i zbog
toga ću ja izgoreti ponovo,verovatno stotinu puta na dan. Ali to nikada,ali baš
nikada neću reći. Verovatno nisi ni svesna,verovatno me shvataš kao šalu.
Nekada ćutanje je zlato. Ali u to nisam siguran sada. Ne znam šta da radim, kao
da se po prvi put moja samouverenost i sigurnost poljuljala. Zbog čega? Zbog
tebe? Možda.
Možda ću i dalje biti prema tebi bezobrazan,ponekad i
nekulturan,najverovatnije i sarkastičan. Sve samo da nikada ne dopustim da mi
priđeš blizu. Ne bliže od ovoga.
I zato ćutim. Nemo te posmatram. Pravim se da te slušam. A
ustvari se gubim u tebi.
Нема коментара:
Постави коментар