Sreda 29.10.2014.

Dan gore nije mogao da počne.
Nervoza. Neka ljutnja, I bes.
Ne znam odakle to. Prokleta sreda. Ceo dan sam van kuce.
Treba mi cigareta. I piće.
Jedno kratko piće. I kafa. Dosta kafe.
Kafa je jutros bila jedina svetla tačka.
Malo je tinjala u mraku. Jebenom ledenom mraku.
Treba mi sada još jedna. Da me ugreje.
Ne bih odbio ni čaj. Ni tvoje ruke oko mog vrata.
Opušteno.
Jebiga. Jesam ti rekao da mi treba piće?
Jebeno ne želim da sam ovde.
Sanjao sam Kalemegdan. Ušće Save u Dunav. I Ratno ostrvo.
Čak i u snu je bilo prelepo.
Bila je jesen, u snu, i nikoga sem mene nije bilo na Kalemegdanu.
Bio sam spokojan.
Šetao sam, ispijao Džim Bim, i pušio crveni Laki Strajk, meko pakovanje.
Jebeno dobra kombina. Ona koja te vadi iz govana.
To je kao poslednja slamka za koju se hvataš.
Poslednji voz prijatelju. I onda toneš.
Ja sam odavno potonuo. Samo povremeno odem do površine da uzmem vazduh,
pa se odmah vraćam u svoj mrak.
Na svoje dno.
Počinjem gadno da mrzim ovaj oktobar, jebeni oktobar, jebena jesen. Jebeni svi ovi ljudi.
Koji jebeni kurac ja ovde sedim sa njima.
Ne znam