Zauvek ću mrzeti oktobar.
Nijedan nije bio lep.
Niti je lepo počeo.
Oktobar je loš mesec, ubija depresija.
I sve ostalo. Boli.
Volim decembar. Najlepši je. Prija mi.
Kraj standardno loše godine.
Jebeni kraj.
I onda kao novi početak, neka bolja vremena.
Malo sutra, prijatelju. Čista zejabancija, ako mene pitaš.
Te jebene praznike ljudi koriste da bi ždrali i pili, i trpali sve u svoje debele guzice.
Koja ljubav? Jebena laž!
Kao što Bukovski kaže, ljubav je zamka za budale!
Za ovakve kao što sam ja.
Budaletine. Slepe ljude.
Lakoverna budaletina. Jebiga.
Možda bih trebao da prestanem da se nadam.
Ova 2014. godina nije donela ništa, sem još pića, još samoće i gorčine.
Budala, to sam ja.
Ništa nisam uradio kako treba, ništa nisam postigao.
Koja je moja svrha?
Zašto postojim?
Da bi me život jebao konstantno. Da, znam odgovor.
I da bih mrzeo oktobar, ljude i sebe.
Da, tako je. Jebiga.
Mogao bih da popijem piće neko. Ali tako se sada osećam da bih mogao da vrištim, urlam.
Možda bih uspeo da plačem.
Ne znam, do sad nisam to uspeo.
Ali, mogao bih da popijem nešto.
Mogao bih.
Daleko odavde, od njih, od nje, od svega.
Нема коментара:
Постави коментар