Šah-mat

prošla je ponoć,

igram šah sa samim sobom,

luđeg protivnika nisam imao,

već treći put me hvata na istu foru

i pat pozicija.

Pat pozicija,

frka sa kojom se često sudaram u životu,

od dobrojutarnjih pozdrava,

preko četiri ili pet šoljica kafe,

par stranica knjige ili politikinog zabavnika,

do pozdrava pred spavanje

i odlaska u pizdu materinu.

Šuh, šah, šeh,

još jednom si se upecao šefe,

daj petsto kinti.

Smejem se, udaram ga poviše levog oka,

šaka me boli,

tvrdu glavu ima pizda mu materina.

mali se kezi,

dok mu iz pokidane arkade piša krv,

dobar si šefe, dobar,

ali ja sam bolji,

šah mat seronjo!

Smejem se i šaka mi otiče,

mali se povlači brišući krv,

stvarno me je raskantao,

odlična partija sa skakačima.

Nisam imao šanse ovaj put,

nisam imao šanse ni ovog jutra,

ni ove nedelje, ni meseca.

Obaram kralja,

sa zvučnika mi se smeje i nik kejv,

šah mat bejbi,

šah mat!