praznine

Hladno je,

Grad je pust

i ulice su mračnije.

Dani su kraći,

a opet vreme sporije prolazi.

Danima me je mučila glavobolja,

već par noći sam pio.

Ispao sam iz forme

ali to mi nije smetalo.

Popio bih par pića i dopustio da utonem

u svet pijanstva, iz sećanja

iz srednjoškolskih dana.

Opuštali bi mi se mišići

i ukočena leđa,

smejao bih se kao i više nego obično.

Ugrejao bih se,

jer jak je vetar tukao po meni,

košava prošlosti sadašnjosti i vetrometina

neke sete i tuge, koja je obično pratila moje jeseni.

A kao što se zna,

jeseni sam posebno pio

neku čar sam viđao u tome,

uz kuvano vino, muziku sa početka dvadesetog veka,

i par mirisnih pramenova njene kose.

na ulici bih opušteno pružao korak,

prijao mi je taj prazan grad,

obojica smo zavijeni u tamu,

opijeni, zamišljeni, rumenog lica

ušuškani u moje šalove i snove o nečijoj kosi.

kupio bih kesu divljih pečenih kestena,

po izlasku iz kafane ili bara.

i kako da ne psujem vetar koji mi tako smeta,

a ti nisi tu,

tražio bih te da me ljubiš od danas do sutra,

od kraja do početka,

od dobra do zla,

bez prekida,

dok ne izgubim dah,

dok ti se ne srušim u naručje,

i ne odmorim tešku glavu u tvome krilu.

Međutim,

na raskopanoj Slaviji,

gde nema više tramvaja koji savijaju,

dok ja slušam džezere,

kojih takođe više nema,

sklonili su se od vetrometine,

umesto na tvoje krilo,

spuštao sam se na sedište autobusa,

do prozora,

i gledao kako odmičemo jedno od drugog

u hiljadama kilometara

koje imaju moje patike,

i još više

koliko ima između nas.

Čitavo jedno okeansko dno,

ne bi moglo nadomestiti tu prazninu,

ali eto, krajem oktobra,

Borio sam se sa tim prazninama,

ispunjavajući ih bocama vina

džezom i neprekidnim trabunjanjem sebi u bradu

o nečijoj kosi

koju, čini mi se, nikada više neću mrsiti.