Ograničenog kretanja
Okovima vremena i sudbine,
Osuđen na robiju,
Osuđen uglavnom na svoja četiri zida,
Nisam mogao mnogo toga raditi,
Već se srditi, besniti i ljutiti
Što je sve tako kako je.
Narušenog zdravlja,
I sunovrata svoje sadašnjosti
Po svemu sudeći i budućnosti,
Nisam imao mnogo toga raditi,
Sem razmišljati i misliti
Iz krajnosti u krajnost
Bez zlatne sredine.
Neumereno i sumanuto
Srljao sam niz granice svog uma
Iz noći u noć,
Jer šta je noć ako je neprospavana,
Čitao sam Danteov Pakao,
Slušao Mingusa do zore,
Smejao se do suza
A onda i plakao,
Proživljavao svoja sećanja onim krajem
Kakvim su bila svršena,
A onda sam im dodavao drugačiji kraj,
Režirao novi epilog,
Ponekad srećnim krajem izvlačio bih osmeh sebi,
A ponekad dodatno zacrnio,
Jer sam procenio da kraj nije dovoljno tuzan.
Da neke krajeve i price treba zavrsiti tako.
Tuzno.
Neke tragedije sam uvecao
jer su bile zaista divne takve kakve su.
A i ja volim tragedije.
Išao sam duž granica svog uma.
Sanjao gluposti i sanjao smrt
Sanjao da spavam spokojno.
Sanjao da igram u nekom filmu.
Crno belom, jer idem iz krajnosti u krajnost,
Ili je crno ili je belo,
Nema sredine.
Toliko sam sedeo pa lezao i mislio
Slusao mingusa jebenog i mrzeo dantea,
Mrzeo i jebeni fank.
Srecem sebe na ulici,
Dolazim k sebi iz suprotnog pravca,
Blede koze i crnih podocnjaka,
U crni rupama svog uma.
Odmahnem u prolazu
i bas tada cujem harvija henkoka iz ugla sobe,
Kako pita za sibicu ili upaljac,
I dodaje,
Koje ludilo, a?
Нема коментара:
Постави коментар