ona je deo moje fikcije

Nikada nisi bila više stvarna
nego u mojim snovima.
Zato sam se bojao snova,
ALi nisam često ni zalazio tamo
Bdio bih do svitanja,
i onda katkad sklopio oči,
i dremao.
Nisam puno jeo, a ni pio.
Svejedno osećao sam se kao opijen.
Korak je težak,
a sve ostalo je usporeno i bolno.
Kao da spavam,
sanjam na javi, ali ne i tebe.
Svi likovi u mojoj napisanoj fikciji,
ličili su na tebe,
a samo sam ja to video.
Svako je video ono što je hteo,
ono što ga je mučilo,
i ono što mu se nametalo.
Voleo sam, oduvek,
pisati fikciju.
Glavne likove bih skupio,
podelio karakterisitike,
uočene na ljudima koje sam sretao,
poznavao, posmatrao.
Samo jedna lika ne bih menjao,
a svuda je bio glavni,
i u pesmama, pričama,
kratkim zapisanim mislima,
koje su se skrivale u ovoj svesci.
Bio je to moj grad,
moj Beograd.
Kažem moj jer smo pripadali jedan drugome,
Voleo sam ove ulice, ove reke,
i uvek sam verovao da i one vole nas.
Barem su nas trpele toliko vekova,
jebeš ga.
Beograd je bio san,
koji je toliko dugo opstajao.
Ja bežim od sveta snova,
jer je srećem, vrlo često, hteo to ili ne.
Sreće je i Beograd,
I na javi i u njenom svetu.
I u svetu moje fikcije,
kroz druge likove,
koji podsećaju na nju.
Nije mi išlo sanjarenje oih dana,
Nije ni pisanje,
malo smo se ludilo i ja odmarali
jedno od drugog.
Ali, pored te blokade,
osetih se luži nego inače.
Zbunjeno ludilo, ni ono nije shvatalo
otkud tu, sa mnom, ni kako, ni zašto
Ali smo se trpeli uspešno.
Svet i ja, ja i ja, ludilo i ja.
Ludilo bejbi, iz kojeg nema bekstva.
Ispiću jedan vinjak, da bih svršio dan
ii ovo delo,
Ni piće me neće ovih dana,
Ne ide nam bejbi,
Ovo je još jedna loša pesma,
a ja sedim u jednoj beogradskoj kafani,
Isečenih vena, sjebanih snova,
Sjeban.
Čekajući svog godoa,
Čekajući smrt