Moje mesto.

Uvek sam uživao ispijajući svoje piće u tom parku, na toj klupi, koje sam smelo prisvojio.
To je bio moj park, moja klupa.
U svojim stanjima, bola, patnje, depresije, sreće, dane sam pijan provodio na mom mestu.
Sedeo, posmatrao ljude, zvezde, nebo, vozila koja su neprestano prolazila.
Pozdravljao avione koji su nadletali moj park.
Tu sam se osećao sigurno.
To je moje mesto.
Tamo sam ostavio svoj trag. Povezan sam sa parkom, klupom.
To je moje mesto, i ono me savršeno kapira.
Niko mi tada ne može ništa.
Skoro da uživam.
Pobegnem od svega, pobegnem od ovog sveta.
Sedim u mraku, i posmatram svet sa nekog drugog mesta.
Osetim se nedostižnim, neuhvatljivim.
Nekako zaštićenim.
Gledao sam klince kako duvaju, kako se tuku, krljaju.
Zamišljene ljude sa svojim kućnim ljubimcima, mukama, problemima.
Svi su bili duboko zamišljeni.
Moje zvezde su se borile sa oblacima. Mesec je ponekad bio tu.
Pili smo zajedno, često.
Pili i patili.
Najviše sam voleo zvezde.
Imali smo poseban odnos.
Malo smo se mrzeli, a mnogo voleli.
Zvezde su joj slale moje poljupce i moje reči.
Ponekad je uzvraćala.
Volele su me zvezde.
Sedeo sam na toj klupi. Maštao da je ljubim, maštao da sam negde daleko.
Van ovog grada.
Ustvari, ovog sveta!
Leden je ovaj petak, poslednji petak u godini.
Popio bih kafu.
Ne bih odbio ni piće.
A ni poljubac.