Na zvezde

Ustvari,
nikad nije kasno
da počneš
da arlaučeš na zvezde,
na ulične svetiljke...
koje trepere,
koje se pale
i gase.
Nikad nije kasno,
da osetiš nebo
puno smoga,
pod svojim patikama,
zvezde usnulog grada,
koji se samo pravi da spava
kao i ti,
nikad nije kasno
da osećaš proleće
u decembru ili januaru,
nikad nije kasno
da laješ na ušće save u dunav,
namiguješ odsjaju meseca
i nazdravljaš
brodovima,
pijanim mornarima
koji prolaze kroz Beograd,
A ti ne prolaziš kroz njega,
ti jesi on.
Nikad nije kasno da
obrneš krug na svakoj kaldrmi,
i ujutru
dočekaš prvi tramvaj na slaviji
ili kod crkve svetog Marka,
nije kasno da se ponovo
par puta godišnje,
upoznaš sa istim ulicama
sa kojima si već pio
arlaukao na zvezde
od radosti,
od besa,
ili si možda pevao nekoj maloj,
sa dobrim nogama,
jer prvo si noge video
iz bašte neke kafane,
ili sa klupe
tašmajdanskog parka.
Onda je došla interventa
i ti pokupio svoje misli
i pevačke sposobnosti,
i spustio se opet na slaviju,
ili terazije,
ili dole do save
jer si u dilu sa komarcima,
i noćas ti oni piju krv.
Svet je na listi čekanja