noćni vozovi i smrt

Najviše sam voleo kada padne noć,
osećao sam se bolje, slobodnije,
noć sam doživljavao kao znak,
znak da izađem napolje.
Demoni mi nisu davali da budem zatvoren,
Demoni mi nisu davali ni da budem čovek,
ali barem sam mogao da pijem
besciljno lutam,
i izbegavam druge ljude,
noć se polako spuštala,
poput zavese u pozorištu,
predstava je bila gotova,
i sada su svi mogli da odjebu svojim domovima,
ja sam mogao da pustim korak
po ovim beskonačno dugim ulicama,
bilo je jezivo hladno i jezivo tiho,
sviđalo mi se to.
I dalje su roditelji decu vodili iz škole,
možda iz prodavnica,
ne znam šta sada roditelji rade sa decom,
i izbegavali su mračne parkove, kao što je moj,
ljude koji su pijani lenjo koračali, baš kao ja,
I baš u tim parkovima,
dolazili su takvi ljudi.
Jedino svetlo koje smo imali bilo je Mesec,
možda lampa ponekih drotova
žar cigarete, ili džointa sa susednih klupa,
od susednih ljudi.
Taj park kao da je bio svratište i sklonište,
za mlade pijance, narkomane,
parove koji se besramno drpaju i vole
za potencijalne samoubice,
i niko se nije međusobno poznavao.
Znali smo za park, a klupe,
ali nismo znali za sutra.
nismo bejb,
pa nazdravljam ovo u tvoje ime,
i vaše,
i u ime ovog parka.
Kako pročitah,
'smrt šeta ovom sobom, gore dole..'
Sada je smr u ovom parku,
puši naše cigare, ispija naša pića,
ali gotivimo se.