ko je ovde džo?

DŽo je stajao na stanici,
čekao je voz.
Imao je kartu u jednom smeru,
nije znao gde ide,
ali znao je zašto.
Džo je bio samotnjak.
Pesnik i pijanac.
Jedna depresivna duša,
postojao je tu,
na granici života i smrti
laži i istine
na granici jave i sna.
Sam je bio Džo na tom putu,
pušio je crveni laki strajk,
dobro nosio bocu vina u rukama,
krijući podočnjake i masnice
pod debelim tamnim naočarima,
sakrivši svoje frke i sranja
ispod dugo crnog mantila,
sklepavši ceo svoj život
u taj jebeni kofer.
Džo je napuštao svoj grad,
Nije imao odogovor,
nije ga ni tražio.
Ko je Džo?
Šta će da uradi Džo?
Da li si ti, druže, Džo?
Da li sam ja Džo?
Da li je to onaj lik,
koga srećeš vrlo često,
i ne dopada ti se to,
onaj lik kojeg vidiš u ogledalu?
Ili onaj lik koji sedi sam,
u svome ćošku,
pitajući se gde će i kako će sutra?
Da li je Džo Hendriksov junak?
Ili samo fiktivni lik ove pesme?

Utorak je ,
a ja mrzim utorke,
ovaj dan nije ni pokušao da bude dobar,
džo se složio sa mnom,
osećam se užasno.
tako i izlgedam.
Džo sada odlazi,
stigao mu je voz.
Hej Džo, pozdravi mi sve dole,
Džo se nasmešio,
pljunuo ispred mene,
i pokupio mi sve cigarete.
Džo odlazi u jedan bar, dole u paklu