rim je goreo

Zvonjava koraka
parala je tišinu
jedne tople prolećne noći.
Rim je bio potpuno tih.
Jedino je on bila dovoljna drska
da ostavlja svoje tragove u tišini.
Odevena u crno, žurnim korakom,
koračala je ulicama ovog predgrađa,
koje je predstavljalo bolnu tačku Rima.
Nije osećala strah, sigurno je šetala,
Usana obojenih u crveno, jarko crveno.
Koža poput svile presijavala se na mesečini.
Tek što je prestala kiša,
onaj prepoznatljivi miris proleća
ispunjavao je nozdrve
i odmah je osmeh prazio te divne usne.
Ipak, niim izazvan osmeh,
Nije uspevao da skloni njene suze,
i maskaru razmazanu istim.
Pišem o njoj, onakvu kakvu sam je video,
kao vilu.
Kao malog anđela,
anđeo koji đavolski izgleda.
Sedeo sam na tom malom trgu, dobro pijan,
i pokušavao da brojim zvezde.
Nije mi išlo, ništa mi tog dana nije išlo.
Osećao sam se kao stranac u tuđoj zemlji,
tuđem gradu, sve je bilo isto,
gde god bih putovao.
Bio sam stranac čak i u sopstvenoj koži.
Odlučio sam da je pratim.
Hodao sam, ispočetka, iza nje.
Ali kada je primetila, zastala je,
kao da hoće da me sačeka.
Biserno beli osmeh blještao je kroz noć,
I u trenutku me je otreznila.
Do jutra smo šetali u tišini,
reči nisu bile potrebne,
dlanovi i pogledu su se susretali,
plesali najdivniji tango, ikada viđen,
Rim je okusio strast,
strast dva stranca,
Rim je goreo,
i ja sam sa njim.