anđeli slomljenih krila

Kakav užas.

Ponedeljak je. Nikad mi nije smetao,
Mrzeo sam ostale dane.
Ponedeljak nisam.
Bio je odačen, a ni za šta nije bio kriv.
Osećao sam da smo slični.
Odbačeni. Usamljeni drkoši.
Ali ponedeljak nije bio drkadžija.
Ponedeljak je bio običan dan.
Ali bio je sve, običan nije, samo to nije.
Barem ne u mom svetu.
Ali dan, kao dan, je bio katastrofalan.
Razbijala je glavobolja.
Otvorene rane koje sam nosio,
ponovo su krvarile,
Opet su bolela slomljena krila,
Opet sam se bojao za svoju slobodu. Za dušu.
Uskoro će mart.
Mirisala je na prošlost, jedna dama,
moja dama, moja kurva,
mirisala je na prošlost,
moj anđeo slomljenih krila.
Pomislio sam da se opet zaljubljujem,

Pomislio sam da sam opet u problemu,

ali srce je ćutalo,
a ja nisam hteo da ga budim,
popio sam prvu bocu vina,
a tek je 4 popodne,
treba mi da prestanem da razmišljam o tome.
Nisu mi danas trebali anđeli,
tuđi poljupci, i oči koje se neverovatno

smeju.