Svako ima svoju bol.

Najtužniji je pogled pijanca, kada popije poslednju kap vina.
Kao i pogled dvoje ljudi na rastanku.
Kao zvuk odvajanja usana po poslednji put. Kao poslednje zbogom.
Jeste, tužan je pogled pijanca. 
Svako ima svoju bol. Svoju slabu tačku.
Priču koji ne voli da priča, i koju ne voli da čuje.
Priču zbog koje se ceo svet ponovo sruši. 
Priču  zbog koje pobegne u sebe, daleko od realnosti.
Koja ga podseti na nešto. Nešto prema nikada neće biti ravnodušan.
Nešto zbog čega nikad neće biti isti.
Svako ima svoju bol.
Podseti se onog momenta kada je umro.
Kada je živeo bez volje za životom. 
Kada je nosio rastrzanu dušu, rastrzanu na komadiće.
Najtužniji je pogled tog pijanca, kada se seti.
Kada se seti svog pića koje je popio zbog te priče.
Kada se dvoje rastanu, bez reči, bez glasa.
Kada se jedna ljubav uguši u dimu, u dimu plamena u kojoj je sagorela.
Kada usne izgovore poslednje zbogom.
I kada usne jednostavno, prestaju da pričaju. 
Kada im vidiš leđa. I kada odu.
Odu bez objašnjenja, bez traga, bez glasa.
Kada ljudi jednostavno odu. 
I kada shvatiš da tvoj osmeh, tvoja čvrstoća, sigurnost, nisu štit.
I dalje si ranjiv.
I samo ti treba okidač da te podseti na to.
Svako ima svoju bol.