Foliranje

Sunčan dan. Kafa.
Ovih dana nisam pisao. Nije išlo.
Bio sam toliko okupiran alkoholom, i drugim glupostima, da nisam imao snage da pišem.
Tako mi je trebalo to. Priznajem, loše sam se osećao.
I sada sam loše, ali je to podnošljivo.
Ustvari nije, ali foliram sebe.
Ponekad umem dobro da foliram.
Šteta što to ne traje duže.
Uglavnom sve što je dobro u meni, rasprsne se poput stakla.
Sruši se jedan svet, u sekundi.
Onda se vrati onaj haos, i ja sam opet nekako svoj.
Pa i navikoh na to.
Sedeo sam noćas na mojoj klupi, pušio cigarete i pio pivo.
Hladno i lepo veče. U tim trenucima ubijao sam loše stvari.
Ubijao sam sebe, i ono male duše što je ostalo.
Barem mi se tako činilo.
Jesu, vrtele su se najgore pesme, osećao sam ih kao žar cigarete na koži.
Ali tada, ta moja prokleta osećanja gorela su kao ta cigareta.
Pretavarala se u dim,i odlazila daleko, daleko od mene.
Bio sam zadovoljan, nekako.
Kao da sam pobedio sebe.
Kao da sam deo sebe ubio i kao da je ostala samo tamna senka.
Hladna senka, praznih grudi. Spaljene duše.
Iako je to tada izgledalo prihvatljivo i lepo, u podsvesti sam znao da je lažno.
Nikada vraćanje u realnost nije prijalo.
Pak, preživeh ga uz kafu i mamurluk.