Nešto od pre. Ledena klupica.

Sedim malo pre napolju sam na nekoj ledenoj klupici. Hladno je. Ide para iz usta kad pričam. Samo ja nisam imao sa kim da pričam. Da pričam sam sa sobom,pa bilo bi previše. Ostao sam sam,izgubio sam neke prijatelje,čijom krivicom nije me briga. S tim što to nisu bili pravi prijatelji. Odavno to znam,ali ipak ostao sam sa njima u kontaktu i u društvu. Bilo je pitanje vremena kad će doći do toga da prestane javljanje i da počne očigledno otuđvanje svih od jedne osobe,u ovom slučaju od mene. Navikao sam da gledam kako je bilo i sa drugima, Mada znam kako će ovo da se završi,opet će da bude sve po starom. Opet ćemo biti drugari. Mada meni je  malo preko kurca sve te priče. I razmišljam da konačno stavim tačku na tu priču,da zaključam ta vrata,i da bacim ključ na dno neke reke. Dunava recimo. I da produžim dalje,ne osvrćući se više za tom pričom. Nikad. Dalje ću nastaviti kako umem ,a to veoma dobro umem. I biće mi odlično.