Crne rupe, Avala, Sunce i ja.

Ovo jutro vadi muzika. Dobra je.

Nisam spavao opet. Noćas sam pio.

Morao sam.

Noćas je bilo najgore. 

Neko mi je ukrao mesec, i ovaj put pio sam sam.

Sam. Sedeo sam cele noći i pio.

I kada mi je ponestalo pića, ja sam izašao napolje.

Još jedna cigareta pre spavanja, rekao sam sebi.

Snovi su me i ovaj put zaobišli.

Možda je to i dobro.

Možda bih je sanjao.

Ovako, ja sam razmišljao o noći, o tami, oblacima.

Zašto nema zvezda? Zašto nema Meseca? Pitao sam se.

Kada mi je nestalo i pljugi, rešio sam da se šetam.

Grad spava. Ulice su puste.

Baš su lepe.

Baš je lepo kad nema nikog.

Koračao sam mirno. Bližilo se jutro.

Još jedno svitanje. 

Sedeo sam na toj klupi posmatrao Avalu i uživao.

U tim momentima niko nije postojao.

Samo Avala, Sunce i ja. I crne rupe.

Kako kažu Psiho i Crni, crne rupe nastaju kada ti sum ubrza do beskonačnosti, ali u negativnom smislu. Tako da u njima nema ničega. Nema prostora, vremena, nema drugih ljudi, nema čak ni tebe.

Nema me. Odavno sam izgubio smisao.