O ponedeljcima.

Opet ti omraženi ponedeljci.
Opet su ljudi namršteni, zamišljeni i nezadovoljni.
Takvi su ustvari svaki dan, ali ponedeljkom je to uočljivije.
Sunčano je. I hladno. Ja sam ozaren. Upijam energiju sunca. Bolji sam od ljudi koji mrze ponedeljke.
Ja ih ne mrzim. Omraženija mi je nedelja. Nedeljom sam tužan.
Opet mi sunce ne može pomoći. Osećam hladnoću. Onu najgoru.
Unutrašnju. Jebiga.
Treba mi piće. I jedna dobra kafa. Da oteram malo te hladnoće iznutra.
Kafu sam popio za dobro jutro, okej, samo za jutro. Nije bilo dobro.
A piće me čeka. Treba mi.
Osećam tu potrebu.
Jedno žestoko da me malo protrese.
Mene, ovaj hladni ponedeljak i moj pogled na svet. Barem na kratko.
Volim piće. Opušta. Ubija i guši emocije. Mada ponekad ih i pojača.
Više nego što treba.
Kao što je Bukowski rekao, piće je uklanjalo banalnost. I jeste. Uklanjalo je sve.
Nekad tugu, nekad sve sem nje.
Nekad je umelo da boli. Sve zavisi zbog čega piješ. Ako ti je namera da patiš to ćeš i uraditi.
I biće jako bolno. Ako želiš da zaboraviš, možda ćeš uspeti.
Ali kratko će trajati. Jebiga.
Čudni smo mi smrtnici. Mi romantičari, pijanci, ljubavnici, paćenici. Svi smo takvi.
Samo ne tugujemo zbog iste stvari. Da li uopšte treba da postoji razlog za tugu?
Neke stvari bolje da ne saznamo.
Samo uklanjaj banalnost,Buk.
Treba mi piće.