Nebo u vatri

Ljudi me nisu voleli, barem se meni tako činilo. Meni nisu smetali, voleo sam da se izgubim u gužvi. Nisu mi smetali, sve dok me nisu dirali.

Čovek je najveća zver od svih, prikrivena. Naročito žena. Žena je najsuroviji ubica među ljudima. Najlepši, ali najsuroviji. 

Ja sam imao svoj svet. Mali, odrpani, zapušteni, ali opet je bio moj. Voleo sam žene, voleo sam njihov otrov. Voleo sam kad me ubijaju. 

Da li sam živeo? Pa, jesam, ako se to može nazvati život. Uživao sam u porocima, u cigarama, u alkoholu. Voleo sam i kafu. Kafa mi je nekako bila opuštajuća, taj period ispijanja kafe mi je razvlačio blagi smešak.

Najlepše mi je bilo ispijati kafu, posmatravši gomilu ljudi, ljudi koji su me mrzeli, a koje ja nisam preterano voleo. Posmatrao bih desetine lica kako se menjaju, kako žure, kako se smeju, mršte, ponekad i plaču. Bilo je nekog. Najviše sam voleo da posmatram žene. Koliko ću samo puta pomenuti tu reč, naizgled ne baš lepu reč, iza koje se kriju predivna bića. Koliko predivna, toliko smrtonosna, ubitačna. 

Što se reči tiče, ja reči delim na lepe i na proste reči. Ne volim reći ružne, jer svako ima svoju lepotu, na ovaj ili onaj način, pa neka budu proste. 

Tog popodneva, nebo je gorelo, jedini sam video to, bilo je najlepše nebo koje sam video te nedelje. Pušio sam cigaretu, ispijao kafu, uživao sam. Gledao nebo, mislio o jednoj ženi i želeo da umrem. Zašto nisam umro? Nebo mi to nije dozvolilo. Prokleto nebo, koliko je lepo, toliko me je porazilo, kao i žena. Opet sam se smešio, jebiga, voleo sam da gubim od lepote. Nebo me je ovaj put zajebalo.