U mom svetu sve je imaginarno. Dobri ljudi i prijatelji. To ne postoji. Jedino sto postoji, a da je ispravno je istina. Koja ponekad seče kao mače. I boli. Ali je stvarna, i koliko god bila okrutna, treba je postovati.
Ja sam lažan, vi ste lažni. Naša osećanja su lažna. Čemu to jebote? Šta je stvarno? Tuga, bol, nesreća?
Lažno ću druge da ljubim. Lažno da ih volim, da im verujem, da im pričam najlepše priče. Da im skidam lažne zvezde sa neba, da im pričam priče, da budem tu.
Koliko se god trudio da prižim sebe celog, to neće biti moguće. Ja neću biti tvoj, ja neću biti nečiji, nikada.
Nekad sam bio njen, ona me je slomila, uzela nešto iz grudi. Od tada ja nikada neću moću da budem slobodan. Nikada neću nadoknaditi gubitak.
Ostaje na meni da živim onako kako ja umem. Da joj se vraćam. Da pijem, da popustim banalnost. Da patim. Ali ne brinite, ja volim da patim. Drugo i ne znam
Нема коментара:
Постави коментар