Anđeo i demon. Hladni grad.

U Beogradu je mnogo hladno.
Skoro kao u meni.
Ali je lepo. Noć je lepa. Lepa, hladna i pusta.
Da li je hladno, ili je to do nas, ne znam.
Ali znam da u meni veju snegovi od kada nisi tu.
Bio sam napolju na kratko. I ne želim da izađem do prvog snega.
Da, ja obožavam sneg. Mnogo.
Biše mi je dosta ove jeseni. Opet sam izgubio. Opet na jesen.
Pa katkad sebe prevarim pićem. Pobegnem od sebe i svojih demona.
Na kratko.
A ti, lutko, ti si moj anđeo, i moj demon. Ustvari, više nisi moja.
Samo me progone sećanja na tebe. I još hiljadu drugih demona.
Ali uspem ja da vas oteram.
Rekao sam, napijem se, izvičem, napišem koju reč, probdim koju noć.
I tako u krug.
A ti demonu, ti me ne vidiš. Dobro sam skriven. Emocije su ugušene.
Barem za tebe i tuđe oči. Ali one plutaju, šaraju, udaraju u mom svetu, u meni i oko mene.
Ti ih ne vidiš. Dobro je, stvarno dobro je.
Ti si poslednja anđele, koja sme to da vidi i da primeti.
Krijem se iza osmeha, u piću, iza svoje 'grube' ličnosti, koja je hahah maska za budale.
Ko bi rekao da skot kao ja ima emocije?
Ti lutko, ne bi.
Nikad. Dobro je.
Treba mi piće.